Latinica | Ћирилица

 
   

Контактирајте нас

Пријатељи гимназије

филм о гимназији

Школски лист Споговац

Архива вијести



A+ A-    

   
       
 
   
 

Историја Школе - Школа У Заребу


Питомице српског девојачког интерната у Загребу

     Постоје докази о раној жељи православне црквене општине у Загребу да се при њој отвори и школа. У исказима о црквеној општини, помиње се да су Срби у Загребу имали школу 1814. године, да је учитељ био најприје Георгије Томић, а нешто касније, 1818. године Василије Степић. На пуној скупштини православне црквене општине у Загребу новембра 1823. године за учитеља грчког језика на општинској школи, с годишњом платом од 50 форинти, једногласно је изабран Јован Пелопида. Послије годину дана је затражио своју плату, али је одбијен с примедбом да новца нема. Упорни Грк је 1826. опет узалудно тражио да буде исплаћен. После тога је поднео молбу Градском магистрату за помоћ, а као сведоке навео је пл. Деметровића, пл. Малина, Ивана Јанковића и Дану Јакшића. Потписао се на немачком „Johann Pelopida, griechischer und italienischer Lehrer“. На седници Градског магистрата од 28. марта 1826. одређено је да градски капетан Игњације Ковић испита жалбу и Пелопиди осигура плату. Тада нотар још Србе не именује њиховим именом, већ их зове Илирима. Ова прва школа при православној црквеној општини у Загребу радила је према тада уобичајеном програму. Православна младеж подучавана је читању и писању, веронауци, певању и читању Псалтира. Црквено појање представљало је главну квалификацију и имало је предност при избору учитеља. У години 1827. у Загребу је Стефан Станковић, архимандрит при словенској школи, навео у писму општини да је у Загребу видео бригу о њиховој школи, па им је зато послао способна учитеља, који зна „словенски, сербски, немецки, латински и од чести герчки“. Из одговора црквене општине сазнаје се име послатог клирика Михаила Теодоровића, за „дјетонаставника јуности“, кога не могу примити, јер „немају средства да га плате“. У исказима из 1831-1837. спомиње се једна школа „орватскија и сербскија нација“. У години 1840. помиње се као учитељ Симеон Милашиновић, који је плаћен за мјесец дана од господара мјестне школе, тутора Анастасија Поповића. Године 1842. појац је био Урош Гавриловић, а од 1843. па од 1849. до октобра 1851. учитељ је Спиридон Трбојевић, који је примао за „труд училишч пјенија“ месечно по 20 форинти. И поред угледа који је уживала загребачка црквена општина, њено непрекидно деловање ометали су финанцијски проблеми. Тако је 15. децембра 1848. године решено да се црквеном пјевцу откаже, „будући нашим потребама не одговара и општина усљед највиших налога и отписа од стране школског управитељства на нас послатих пјевца таквог требује, који заједно и службу учитеља извршавати кадар је“.

     О стању школе православне црквене општине говори и преписка између општине и ц. кр. Савјетника и предсједника одбора српске закладе училиштне Евгенија Ђураковића у Пешти. У писмима од 19. септембра и 28. октобра, предсједник Христофор Станковић пише:“...будући да се ми поради наше оскудности и врло малог броја нашег обштества већ од давног времена учионе сасвим лишавамо, тако да им у име каквог додатка, таса трећег, поклона, или каквих каматних накнада ништа помишљали нисмо, нити смо помишљати могли, будући да ми на свима тима стварима оскудјевамо“. Од педесетих година XIX века учитељи у школи су се често мењали. Тако се 1852. као учитељ јавља Никола Мусулин, а 1856. поново Спиридон Трбојевић, па затим Бранко Влашковић. Године 1858. и 1864. у Загребу је деловала приватна српска народна школа, са мањим бројем деце. Кепелан Николај Терзић у то вријеме био је и„дјетонаставник“. Од 1861-1863. године, капелан Јован Вујновић је „дјетонаставник“ који исказује да „посебно школско зданије нема, но у једној соби опћинског дома школа се обдржава. Школа не има никакве функције. За сада има само два ученика и то од 6 година старости. Већа дјеца иду у друге школе“. Парох је ту дјецу катихизирао, те су сваког четвртка долазила на вјеронаук у црквену кућу, мушка у девет сати пријеподне, а женска у два сата послијеподне. У исказу за школску годину 1864/85. парох каже да „мале школе нема, јер је соба узета за капелу, због зидања новог храма.“ 1866. године Епископ пакрачки Никанор Грујић за учитеља поставља Михајила Јуришића. За живот српске црквене општине у Загребу важна је година 1869. када се по први пут истиче прослава Светог Саве. Младежи се од стране опћине у ту сврху даје потпора од пет форинти, на чему се послије српска омладина опћини захвалила. Из цркве је тада ишла литија у школу. Пада у очи ово закашњење, с обзиром да су Срби из Хрватске већ раније прихватили и ширили култ Светог Саве. Његово јачање започиње почетком XIX века и у вези је са јачањем ослободилачке борбе српског народа. Прва позната прослава ван цркве била је у Араду 1806., а осмислио ју је Сава Текелија. У Хрватској прослава Светог Саве као школског патрона у државним школама легализована је тек 1889. године.

СРПСКА НАРОДНА ОСНОВНА ШКОЛА

     Поводом школске уредбе од 17. јула 1872. године, 6/18. августа 1873. био је расписан оглас за учитеља. „Дјецу ове опћине у наукама прописаним за четири разреда нормалке поучавати, исту у црквеном пјенију вјежбати, напокон црквено пјеније при јутрењи, литургији и вечерњи, затим при крститби, вјенчањима, спроводима итд. обављати.“

     За развојни пут школства православне црквене општине у Загребу значајан је март 1877. када је основано Српско пјевачкодруштво, које је посебно неговало црквено пјеније. Од 1878. године, у цркви се на светој литиргији поје према партитури коју је за српску црквену општину у Трсту саставио италијански композитор Синико. Композитор Синико боравио је у Загребу, а имао је прилику да чује у цркви корално појање. Како је био усхићен добрим гласовима пјевача, компоновао је литургију. Настављени су напори да се реши питање школе, за коју су од 1888. почели да стижу прилози за њено оснивање сакупљени преко цркве.

     1891. године школа је отворена у изнајмљеном простору у Месничкој улици број 3 на првом кату, гдје је била приватна школа госпође Рифер плем. Стручић. Након расписаног натјечаја за учитеља је постављен Димитрије Грујић, а за привремену учитељицу женског ручног рада Анастасија Петковић, а касније Јелена Паинковићева. Тада је изабран и мјесни школски одбор од пет лица: Бранко Јовановић, др Богдан Медаковић, Никола Гавела, Јован Петровић и Милош Дракулић. За школског надзорника постављен је Милан Рогуља. Све је ово у Пакрацу исте године потврђено. Уписано је било у школу 70 дјеце.

     1893. године купљена је кућа у Маргаретској улици број 10, у којој је становао и учитељ Димитрије Грујић. Ту се школа налазила све до 1910. када је саграђена нова зграда у Боговићевој улици број 7, гдје је пресељена у четири нове просторије. Учитељ Грујић се овдје задржао до 1901. године, када је отишао на мјесто професора у српску учитељску школу у Карловац, а потом у Пакрац. Исте године, њега је замјенио учитељ Лазар Кекић који је дошао из Осијека. Ружица Георгевић је била помоћна учитељица, а од 1906. права учитељица. У том периоду помињу се и учитељи Сава Роксандић, Милева Петровићева и Десанка Ђермановић.

#

     За време Првог светског рата затворена су сва одељења српске основне школе у Загребу. Школске просторије запосела је војска, а тек 1917. наређено је њихово поновно отварање. Школа је тада привремено узела у најам три просторије у дјевојачком интернату загребачке Добротворне задруге српкиња у Прерадовићевој улици број 21. Било је тада уписано 172 дјеце, а учитељице су биле Јелена Панковићева, Ружица Георгевић и Стана Радосављевићева, потом Душан Богуновић и Даница Милошевић.

     Катихетску дужност од године 1877. до 1895. у свим школама вршио је „душепотечитељ“парохије загребачке отац Амвросије Павловић. Године 1885. у Загреб је дошао први катихета за децу источно-православне вере на средњим и стручним школама Јован Петровић. Други катихета Димитрије Витковић био је у препарандији, на лицеју и обртној школи, док га 1908. године није заменио капелан Радивој Кокић. Године 1919. отворено је и треће катихетско место на мушким средњим школама, које је заузео презвитер Јован Буњевац.

     Године 1919. донесен је Закон о изменама Закона о народним школама од 19. арила 1904. године. У спровођењу тог Закона дошао је ред и на учитеље српских народних основних школа, те су и они 1920. године преведени на нове плате. Уколико нису могле да их плаћају црквене општине, на то се обавезала држава. То је значило да су све српске народне школе постале државне. Створено је полу државно, а полу стање преузето из цркве, које је у Загребу трајало од 1922. до 1925. године. Рјешењем министарства просвјете од 01. јануара 1925. године коначно је одлучено „да управне опћине у Хрватској и Славонији од 01. јануара 1925. године сносе све трошкове за издржавање бивших српских народних аутономних ( вероисповедних ), а сада опћих народних основних школа, те ће у свом годишњем прорачуну осигурати у ту сврху све редовите и ванредне трошкове, као и за остале опћенародне школе. Уколико су ове школе у зградама православне црквене опћине, управне опћине дужне су споразумно са црквеним опћинама плаћати овима одштету за употребу и поправке тих просторија док су у њима школе, као и уопће за сношење свих осталих трошкова који падају на терет управних опћина у Хрватској и Славонији око издржавања опћих народних школа, према закону од 31. октобра 1888. године. Спровођење ове законске одлуке, усљед затезања загребачке градске општине коначно је рјешено тек крајем 1929. године. Школа је имала назив „ Државна основна школа у Боговићевој улици“, а потом „ Државна основна школа Краља Петра I Великог Ослободиоца“. На Светог Саву 1931. године, свечано је прослављена 40-годишњица српске школе, а на овој свечаности узео је учешћа и њезин први учитељ Димитрије Грујић директор учитељске школе у пензији.

     Тако је послије више од сто година закључено поглавље везано за оснивање школе при загребачкој црквеној општини и савлађивање материјалних трошкова за њено одржање. У тој дугој борби рјешавано је и питање наставника, иако њихов избор није био велики. Општина је могла да рачуна углавном на монахе, махом из манастира Лепавине, а тек много касније, од друге половине XIX вијека јављају се боље школовани учитељи.


СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ОПЋИНА, ПАРОХИЈА И ШКОЛА У ЗАГРЕБУ

прота Димитрије Витковић

СРБИ У ЗАГРЕБУ

Дејан Медаковић


   
 

Српска православна општа гимназија Кантакузина Катарина Бранковић
Адреса: Св. Дух 122, 10 000 Загреб, Хрватска
Тел: +385(0) 1 48 52 871
Фаx: +385(0) 1 48 52 871 
Е-маил: gimnazija@srpskagimnazija-zg.org