НАСТАВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ХРВАТСКОЈ – РЕТРОСПЕКТИВА И ПЕРСПЕКТИВЕ

Objavljeno:23-10-2015

Српска православна општа гимназија Кантакузина Катарина Бранковић организовала је у четвртак, 22. 10. 2015. г., међужупанијски стручно-научни скуп о настави српског језика у Републици Хрватској на коме су говорили: Његово Високопреосвештенство Mитрополит загребачко-љубљански др Порфирије, помоћница министра знаности, образовања и спорта РХ Тања Дјаковић, проф. др Милорад Пуповац, др Борис Јокић, г. Чедомир Вишњић, проф. Милица Стојановић и проф. Мирко Марковић.
Стручном скупу су присуствовали гђа Боса Продановић из Амбасаде Републике Србије, наставници Гимназије, наставници српског језика и разредне наставе из Вуковара, Даља, Белог Манастира, Трпиње, Книна, Глине, Двора и других мјеста.
У уводном обраћању митрополит Порфирије нагласио је естетску и културолошку функцију језика, цитирајући знамениту библијску реченицу: У почетку бјеше Ријеч, ставивши је у шири контекст језика као темељне цивилизацијске творевине.
Иако постоји веома добар законски оквир у Републици Хрватској, као дијелу Европске уније, који у потпуности обезбјеђује да свако говори на свом језику, да се афирмише унутар свог језика и да доприноси обогаћивању заједнице у којој живи, чини се да он ипак није довољан када је у питању српски језик и ћирилично писмо, констатовао је Митрополит. При том је издвојио најчешће узроке због којих српска дјеца и њихови родитељи веома често не бирају да уче српски језик у школама и на тај начин продубљују свој идентитет. Први разлог је објективне природе и односи се на амбијент и атмосферу који су неповољни за релаксирано, слободно декларисање идентитета. Па ипак, наш приоритет не сме да буде анализа тог амбијента, него мора да буде фокусираност на циљ, а то је да будемо слободни људи у свом времену и свом простору. Какве год да су тешкоће, треба да употребимо све своје капацитете, подразумева се мирољубиве, хуманистичке, али и све своје духовне капацитете да препреке и тешкоће које сусрећемо не скрећу превише нашу пажњу осим да их констатујемо и на њих упозоравамо јавност, али да се ми крећемо ка свом циљу који јесте увек – слобода. Без слободе не може се говорити о човеку. Једнако је неслободан онај који је поробљен спољашњим стегама, као и онај који те стеге поставља.
Други узрок је теже доказив. Налази се у сфери интимности и ослоњен је на егзистенцијални конформизам, односно процјену родитеља и дјеце да је њихова добробит у што мањем разликовању од друштва које их окружује – што за посљедицу, де фацто, има аутоцензуру.
О раду на цјеловитој курикуларној реформи говорио је водитељ експертне радне групе др Борис Јокић: Овог тједна или најкасније сљедећег биће расписан јавни позив за стручну радну скупину која треба израдити курикулум српског језика и других мањинских језика, према моделу А и тај курикулум ће бити дио цјеловите курикуларне реформе. Као нетко тко води овај пројект, сматрам да мањинске заједнице требају да буду активно укључене у сам реформски процес. Молим све оне који предају српски језик у било ком дијелу ове земље да се јаве на јавни позив и буду чланови радне скупине за израду новог курикулума. Такођер, бит ће расписан позив за његовање културе на језику и писму националне мањине према моделу Ц.
Др Борис Јокић је истакнуо да ова земља и ово друштво без мањина заправо не постоји, никада није постојала и не треба да постоји, а ова реформа треба да буде најбољи лијек против утицаја политика тоталитарних режима и јасан позив против дискриминације. Она подразумијева комуникацију која укључује језик и све богатство говорног језика, али и симболичког, програмског, било којег другог, а оно што је кључно и што недостаје хрватском друштву, а можда и мањинским заједницама, јест сурадња, рекао је на крају свога кратког обраћања скупу др Јокић.

Тања Дјаковић, помоћница министра, поздравила је учеснике скупа у име Министарства знаности, образовања и спорта и представила моделе мањинског образовања. Услиједило је предавање професора Мирка Марковића, бившег помоћника министра знаности од 2004. године, који је начинио пресјек хронологије односа власти и надлежног министарства према образовању националних мањина. Професор Марковић је нагласио важност сарадње националних мањина у Републици Хрватској и размјену искустава на пољу образовања. Управо о искуствима и изазовима наставе српског језика и књижевности у Вуковару говорила је професорица Милица Стојановић, дугогодишња савјетница у Министарству знаности.

О његовању српског језика и културе кроз активности Српског културног друштва Просвјета говорио је г. Чедомир Вишњић. У почетку се присјетио 1996. године када је модел Ц био у припреми. Његови досези су скромни, али разлоге за то предсједник СКД Просвјета види у двјема основним карактеристикама: једно је територијална распршеност Срба у Хрватској чији број из године у годину опада, но друга је карактеристика пауперизација српског становништва, због чега егзистенцијални минимум постаје најважнији досег, док његовање српског језика и културе постаје ствар ризика који додатно угрожава ионако лош животни стандард. Управо у таквој ситуацији од пресудне је важности, сматра Вишњић, искреност и добронамјерност државне политике која би тежила интеграцији, а не асимилацији. Осим важности јавних образовних политика, пресудно је и редефинисање приступа од стране српских институција које би инспирацију и модел могле потражити у традицији српског образовања на подручју Републике Хрватске. Иако је и тада постојало много проблема, чињеница је да је функционирање тзв. школских савјета доносило континуиран развој. Кључ је у синергији црквених и свјетовних представника Срба у Хрватској, закључио је Вишњић.

Другу сесију скупа отворила је предавањем професорица Мира Бићанић, која у нашој гимназији ради од њеног оснивања 2005. године, а своју наставничку службу започела је у барањским школама у вријеме мирне реинтеграције источне Славоније 1997. године. Професорица Бићанић истакнула је да се хрватски и српски језик у Гимназији доживљавају као комплементарни, сродно-блиски и равноправни језици, у којима су похрањене наше књижевности, културе, повијест наших писама и „историја наших душа”. Као наставник, отпочетка нисам била склона подржати ригидност и хирове језичне политике, која је од почетка 90-их произвела много штетних, па и девијантних, појава у Хрватској, наметнувши најприје тзв. језични пуризам, под мотом: Говори чисти хрватски!, који се брзо прометнуо у језични расизам, истакла је Бићанић.
Др Вирна Карлић, са Одсјека за јужнославенске језике и књижевност Филозофског факултета у Загребу, представила је Катедру за српску књижевност презентацијом коауторског рада са проф. др Душаном Маринковићем.
Професор Пуповац говорио је о језику Срба у Хрватској данас, о изазовима пред којима се налазе они који га говоре и желе њиме говорити и писати, као и о оним друштвено-политичким изазовима који у великој мјери одређују сам статус језика пер се. Посебно је нагласио статус српског језика у контексту мањинског образовања, односно његову употребу у моделима А и Ц.
Надовезујући се на излагање колегице Бићанић, професор је на самом почетку нагласио да је језик којим се говори на подручју Хрватске, Босне и Херцеговине Србије и Црне Горе један језик. Разлике, колико год лингвистичког инжињеринга и политичког напора било уложено, нису на разини различитих језика и готово да нису ништа другачије неголи у вријеме илирског покрета, односно Бечког књижевног договора. Дакле, разлике између данашњег хрватског, српског, црногорског и босанског стандарда сасвим сигурно нису ни упола тако разноврсне као што су дијалектолошке разлике унутар сваког од стандарда.
Четири основне карактеристике социолингивистичке ситуације српског језика у Хрватској су: двописменост, двостандардност, језична мијешаност и архипелагичност. Под тиме се заправо мисли да његови говорници дијеле искуство употребе двају писама, двају стандарда, али и искуство велике толеранције и ниске разине језичне пуристичке дисциплинираности, што је посљедица, истакнуо је професор Пуповац, прије свега територијалне расутости и демографске поткапацитираности српског народа у Хрватској. Из тога свакако произлази и ниска разина језичне, односно комуникацијске, повезаности те смањена језична виталност. Управо због тога потребна је, сматра предсједник Српског народног вијећа, својеврсна институционална дестигматизација, и то кроз реафирмирање ћирилице, пажљив одабир текстова и континуирано инзистирање не на искључивој идентитетској националној компоненти српског језика већ на изградњи друштва већих језичних слобода. У оперативном би смислу то заправо значило изградњу институција, макар и мањинских, које ће бринути о језичном планирању и обнови његове народне препознатљивости. Важно је кроз дугорочно промишљање његовати језичну, односно мултимедијалну изврсност, те посебно радити са просвјетним кадром који ће своја искуства преносити у свакодневном раду. Принципи досљедне двописмености и полистандардности заправо су оквир за развој и заштиту језика Срба у Хрватској, односно његово именовање, било кроз хрватски језик, или кроз говор свих оних који, здраворазумски речено, говоре онако како се говорило прије језичног пуризма и језичне искључивости деведесетих.